* Уколико гледате ТВ ријалити програме, молимо Вас да одмах напустите сајт Карловачког листа! * Сремски Карловци остали без „Бранковог кола“. Седиште удружења у Новом Саду. * Почела примена Закона о заштити корисника финансијских услуга код уговарања на даљину, односно преко интернета: грађани заштићени од реклама и плаћања услуга које нису тражили. * Од 22. октобра почиње примена инстант-плаћања. Трансакције ће моћи да се обављају преко паметних мобилних телефона, рачунара, лаптопова или таблета. * Од почетка августа Карловачки лист део текстова објављује и на Ромском језику. * Факултет за менаџмент у Сремским Карловцима објавио конкурс за упис студената на основне академске и мастер студије. *

OBIČAJI I VEROVANJA ROMA

Prema predanju, novorođenče treba najpre da posisa desnu dojku, zato što je u romskoj tradiciji desna strana „dobra strana“, srećna, prava strana, kao što samo ime „čači rig“ kaže. Mnogobrojni običaji prate život deteta do puberteta, kada se raznim obredima uvodi u svet odraslih. Tradicionalna romska svadba sačuvana je do danas kod Kalderaša i Lovara. U ovoj ceremoniji mladoženja kleči na levom kolenu, a mlada na desnom, okrenuti licem. Kum stavlja komadiće hleba na njihova kolena i posipa ih solju. Mladoženja ustima uzima hleb sa mladinog kolena, a ona sa njegovog. Dok jedu hleb, kum peva „Neka vas prati dobra sreća. Čak i da hleb i so postanu neprijatelji, vi živite u sreći i slozi“.

Najzad, postoje i pogrebni običaji, koji potiču iz mnogih verovanja i praznoverica. Konkretna pogrebna svečanost je obično onakva kakvu nalaže veroispovest kojoj je pokojnik pripadao (pravoslavlje, katoličanstvo, protestantizam, islam…), ali osim toga postoje i običaji koji su vezani za verovanja Roma, od kojih je najjače verovanje u nečastve sile.

Uprkos raširenom verovanju da nisu, Romi su veoma religiozan narod. Uglavnom su hrišćanske i muslimanske veroispovesti, i svoja religiozna ubeđenja izražavaju i na taj način što se krste pred likom Isusovim. Pre nego što raseku hleb, nožem načine krst preko njega, skidaju šešir pred slikom Isusovom koju u kući čuvaju s velikom ljubavlju, mole se pred njim. Romi su oduvek bili bogobojažljivi. Uvek su verovali u Boga. Njemu su se obraćali kada su bili u nevolji i kada su imali briga.

Romi se ne kunu Bogom, već roditeljima ili članovima porodice koji su im najdraži. I danas je tako! Ako je neko hteo da mu se veruje samo bi rekao: kunem se svojim ocem. Znalo se da je u tom slučaju ono što je izrečeno sušta istina.

Među najsujevernijim narodom na svetu. Veoma retko idu u crkvu. Prilikom krštenja stariji Romi će na trenutak spustiti šešir na glavu novorođenčeta „da bi velik porastao”. Zajednička im je odlika da jednako uvažavaju i novorođenče i onu koja ga je na svet donela – mati. Čin rođenja otac proslavlja tako što se obilazeći rodbinu sa prijateljima, sam veseli sa njima. Ukoliko neko od rodbine zavede ženu iz kruga porodice to se smatra smrtnim grehom. Ni rodbina ga ne prima u svoje drustvo. Veliki događaji, svadba i pogreb, odvijaju se u krugu porodice, u prisustvu „Vojvode“ ili najstarijeg Roma. Pokojnik se na „drugi svet“ ispraća muzikom. Tom prilikom se svira čuvena pesma Piste Dankoa „Kada sunce već će zaći na groblje ću ja izaći…” ili kompozicija Palike Raca „Opala je drhtavija topola”.

Veruju u sve što je lose i štetno. Da se ne bi uhvatilo u zamku urokljivih očiju oni će dete poprskati bogojavskom vodicom, prokleće njegove neprijatelje, u svoje i u ime Isusa Hrista. Moliće Bogorodicu da oduzme snagu neprijatelju i omogući da neprijatelja stigne kletva.

Neretko će moliti nebesa da oduzmu snagu njihovom neprijatelju, da mu daju neku boleštinu, da ga stave u poslednji pokrov, da svoje pare prokocka, da izgubi onog koga najviše voli.

Medju mnogim običajima ističu se svečanosti vezane za „Bibijaku“ i „Crnu Saru“, koje obe vode poreklo od indijske boginje Durge. Njih slavi samo nekoliko plemena (Gurbeti, Kalderaši, Kaleši), dok su Romi muslimani potpuno zaboravili ovo božanstvo. Neki  Romi ne znaju maternji jezik niti svoje nekadašnje običaje i božanstva,  već su primili Islam i ponašaju se u skladu kako ta religija nalaže.

Bibijaka je božanstvo koje živi u šumi ili u visokim planinama, veća je od običnih smrtnika i blista kao da je od suvog zlata. Leti, nevidljiva noću, ulazi u kuće i čerge i prikazuje se samo izabranoj nekolicini poštenih ljudi. Zamišlja se kao bogata i prelepa, nikad ne govori, ne jede, ne pije. Ako negde zavlada bolest, ona dolazi i odnosi bolesnog. Bibijaka se slavi u martu, a Crna Sara u maju. Tada hodočasnici iz celog sveta dolaze u Sent Mari de la Mer, na jug Francuske. Crna Sara se uzdiže iz talasa, dok se Bibijaka slavi oko neke voćke (drvo-zapis), obično kruške, koja se onda naziva „Bibi-Tetka“, po boginji. Pre proslave drvo se ukrašava cvećem i crvenim trakama, a na dan svetkovine na zemlju oko drveta poređa se posna hrana (riba, pirinač, pasulj itd.) i bezalkoholna pića. Svetkovina počinje paljenjem sveća i pevanjem molitava („Za zdravlje Bibijake i sreću dece!“). Zatim domaćin proslave, svake godine drugi, služi muškarce, žene i decu hranom i pićem. Oni ga blagosiljaju, a on im blagoslov uzvraća. Potom ljudi odlaze kućama i nastavljaju slavlje do mraka, kada se svi okupljaju na večeri kod domaćina proslave.

Djurdjevdan – Erdelezi, 6. maja slave gotovo svi Romi, čak i oni koji su primili muslimansku veru i običaje.

Do toga dana Romi ne jedu jagnjetinu, pošto se od drevnih davnina veruje da jedući jagnjetinu pre Đurđevdana, čovek jede meso svoje mrtve dece. Jagnje se kolje pre izlaska sunca. Prvo se glava porodice zahvaljuje Bogu što ih je sačuvao u toku zime, a zatim okreće jagnje u pravcu sunca i nudi mu vodu da ga napoji. Ovo čini da bi mu jagnje oprostilo što će biti zaklano. Kada sve ovo uradi, domaćin maze krvlju zaklanog jagnjeta, čelo svakog ukućanina, čisti kuću jagnjećom kožom, a samo jagnje ukrašava vrbovim grančicama. Romi veruju da jetra jagnjeta zaklanog na Đurđevdan ima magičnu moć.

Pojam sreće je centralni pojam romskih verovanja. Mada prihvataju religiju zemlje u kojoj žive, Romi su u mnogome ostali verni magiji, koju dele na “bahtali-srećnu“ i „bibahtali-nesrećnu“, odnosno na „belu“ i „crnu“, zavisno od toga šta čovek želi da dobije.

 

Tekstovi su deo projekta “Naša reč”, koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja.

Аутор К.Л.

Login

Lost your password?